• Prvi put s Emom Rut Randl (i treći put s Dejvidom Judžinom Edvardsom) na večernje

    Apr 26 2015, 21:40

    Sat 25 Apr – Woven Hand, Marriages In a wide beautiful life under the sea, it all in one direction; As a sleeper in metropolis, U R insignificance
    Petnaestog avgusta biće deset godina otkako sam premijerno video Wovenhand, na nekom manjem stejdžu Sigeta, u pauzi između Skinny Puppy i Nika Kejva s the Bad Seeds na glavnoj bini tog festivala. Neću slagati ako kažem da mi WH nije manje značio; čak, kako vreme prolazi, taj nastup znači mi sve više.
    Ima malo elitizma u tome, iako se aktivno borim protiv elitiste u sebi i drugima (kad sam ja to gledao...); ujesen će biti šest godina kako smo, na rođendan Marka Lanegana, presreli D. J. E. ispred Doma omladine Beograda da se fotka s nama zaboravljenim fotoaparatom, i potpiše nam karte olovkom koju niko od nas nije imao - kasnije te večeri, drugi put sam video Wovenhand. U Novom Sadu sam ih propustio. U subotu nisam; Dom omladine ponovo je bio domaćin, a ja sam odlučio da opet budem gost, ali zbog predgrupe Marriages. Kad me je sofijski prijatelj pozvao na tamošnji koncert istih bendova, bio sam spreman da zapalim u istočnu polovinu svoje rodne grude jer mi se učinilo da predgrupa ne nastupa kod nas; grupa za koju sam tom prilikom tek čuo. Ride In My Place, uvodna pesma s njihovog tada jedinog izdanja Kitsune, bila je dovoljna da me osvoji svojom šugejz kaubojštinom, a ni izdavanje za Sargent House nije odmoglo. Plus, saučesništvo Eme Rut Randl s postrok vranama s jednim r, Red Sparowes, njeno ime koje je tih dana dobijalo posebnu težinu, i njeno odnekud poznato ime i prezime, za koje će se ispostaviti da potpisuje jedan od najlepših albuma prošle godine, a najlepši prošlogodišnji album čut 2015, Some Heavy Ocean.
    Takva frontžena došla je u Srbiju! Učenica gitare Miroslava Tadića, što stičem utisak da sam jedini koji je provalio da je to taj Miroslav koji joj je predavao na CalArts, i ističem svakom s kim pričam, nekima i dva-triput. Tadić (nijedan!) nije viđen na koncertu, a za sebe se nadam da sam otpočetka prisustvovao istom, tj. da je onaj intro koji je prethodio njihovom najvećem hitu Skin (s ovog meseca izašlog albuma Salome), prvo što su izveli. Jer bi to otupelo one igle na kojima sam presedeo očekujući opet Đorđa Vukadinovića u kafani Mornar. I survalo ih zajedno sa zvučnim zidom koji se na nas obrušavao tek nepunih pola sata...
    Rundek Cargo Trio pušten je da pred 16 konjskih snagatora raskloni ruševine koje je losanđeleski trio napravio. Šesnaest... možda zvuči grubo za Wovenhand, ali počeli su da privlače metalce, pa neka istrpe.
    Na poleđini setliste do koje je prijatelj posle koncerta došao, precrtana je lista koja počinje s Good Shepard. Ovde je ta pesma s njihovog aktuelnog albuma izvedena na kraju prvog od dva i po bisa (jer je tokom središnjeg Dejvid bio sam sa svojim bendžom), albuma s kog me je posebno obradovala Masonic Youth, pesma koju sam reprizirao u e-misiji kao najavu koncerta. Inače, pesme s aktuelnog i prethodnog albuma izdvajaju se igrivijim rifovima u odnosu na ranije, što pogoduje koncertnoj situaciji, pa sam se, svom elitizmu uprkos, ipak zanjihao, ali ne propustio da istaknem sad će Black Soul Choir kao u Budimpešti kad sam ga video s bendžom. Srećom, nije usledila BSC, pa zadržah teško stečenu prednost.
    Prepoznatljivi ritual koji Judžin Edvards izvodi, ponovio se: kako li je tek njemu da iz koncerta u koncert (ili imamo poseban status) simulira onu, rekao bih, omču koja ga kao vuče; pokazivanje beonjača obaška.
    Onda sam četiri sata tancovao uz retroelektro dragih radijskih kolega na rođendanu Inexa; za pamćenje!! http://www.hellycherry.com/2015/04/prvi-put-s-emom-rut-randl-i-treci-put-s.html
  • Korak s aktuelnim muzičkim trenutkom

    Mar 16 2015, 22:55

    Sat 14 Mar – ALTERNATIVE FEST # 1 Zadatak da pišem dobio sam veče nakon festivala. Isprva nisam planirao da s festa izvestim, jer je moje prisustvo bilo neizvesno, raspoloženje nezavidno, a očekivana magija debi dešavanja činila se nedovoljna da bi me oraspoložila. I bi nedovoljna, ali bi i magična uspostava zdrave scene jagodinske. (Nastavak najavljen već za april, a onda i za maj, još će biti i mesečno, čoveče!)
    Prvosveštenika i drugosveštenike Plavo smo propustili - prevagu je odnela pica-pita, koka-kola i čašica razgovora posle mesec dana - ali dragi par koji je štrpnuo lokalnog Sveštenika, a odslušao kruševačko Plavo, obavestio me je da su Kruševljani bili izuzetni, možda i vrhunac večeri koja je tek počela, i koja je trebalo da se ranije završi zbog strašne tragedije i predstojećeg Dana žalosti.
    Ne da mi se s Plavim. Prošli put mi je iskrslo ranojutarnje putovanje, ali - srećom - ni oni nisu nastupili, a sad ih propustih spletom slučaja, iako sam u svom omanjem društvu njihovih slušalaca ja najveći fan, neko kome su ušli u uši s pesmom "Dok postoje šume, postojaće ljudi"; hardcore-will-never-die-but-you-will postrok koji se davi u šugejz lavi nešto je što volim najviše.
    Stigosmo na There. (tačka nije tu zbog kraja rečenice, nego je deo naziva ovih niških postrokera), stigosmo na 65daysofstatic. Daleko je Šefild, ali nikad nije bio bliži Jagodini zahvaljujući Nišlijama. Prodorne klavijature koje nagrizaju gitarsko-bubanjski monument izazivale su ježenje. Sagovornik je pomenuo i Mono, a s japanskim polazištem ni niški domet sigurno ne bi bio manji.
    Ni Bristol nikad nije bio bliži Jagodini, takođe zahvaljujući Nišlij(k)ama, ali iz tripozne hop postave Paydo Komma; PK je dijagnoza Srbije - pevačice, laptobdžija, basadžija i bubnjar ne mogu biti dalje od narkome ("Karmacoma" je njihova aroma). Utisak je, ipak, da se semplerska i svaka druga detaljnost njihovog zvuka ne transponuje najbolje od studija do koncertnog podija, pa pesme zvuče za nijansu više komirajuće nego što mi se čini da bi trebalo, ali onda za prebrzi kraj izvedu superenergičnu "(Babylon) Is Burning", i sve bude u redu, pa i mnogo puta ponovljeni Vavilon. Jedino što bi nadišlo čak i to bilo bi stavljanje tamnih naočara i plakanje iza istih u maniru njihovog kultnog sugrađanina Dobrog Isaka, kog su na aktuelnom albumu dobro obradili.
    U pauzi između nastupa, ili nepristojno tokom njihovog trajanja, komentarišemo ne krijući radost što je Pomoravlje konačno, koliko-toliko, uhvatilo korak s aktuelnim muzičkim trenutkom, a da oni koji i gledaju u prošlost to čine na način svež, preuzimajući ne baš tako izlizane obrasce.
    Ensh, taj simpa ćelavi bradonja s hipsterskim naočarima i retro putnom torbom, zadao je sebi pretežak zadatak da zvuči kao moj omiljeni The Knife (zadatak je težak za sve sem za sam Najf), ali fakat da svoje stvaralaštvo uopšte namenjuje slušaocima švedskih srodnika, kreditira ga kod mene čineći da zaigram već s prvim zvucima i uz svaki sledeći, iole igrivi ritam. MAJNFAK, jea!!! (:
    http://www.hellycherry.com/2015/03/pomoravlje-prvim-festivalom.html
  • Jul je kul # 2

    Lug 25 2014, 12:54

    Mon 21 Jul – NEW SCENE UNITED PRESENTS:
    21. jula, pretposlednjeg ponedeljka u ovom, ipak podnošljivom mesecu, drugi prijatelj i ja sedamo u njegov auto da nas odveze u Kruševac, jer u tamošnji klub Zamajac pravo iz Skoplja* (*u koje nisu ni stigli zbog problema na granici) stižu moskovski bend Reka i lionski Celeste. I jagodinski Flesh Cult, te lokalni No Way Back. Sad nema nazad, a i zašto bi bilo! Oko 19 časova uspešno sam nas isključio (mada je on vozio) iz kružnog toka uoči Kruševca. Kiša nije kružila oko Kruševca, pa smo pljusak proveli približavajući mu se i ispravnim i istrajnim glasom navigatorke vođeni do kluba. Skrenuvši u Z (kako sam ja krstio skretanje nadomak kluba, mada je zapravo N), vrlo malo smo sačekali da nam se kokakolinim kolima pridruže nekadašnji saigrači mog prijatelja iz Sveta tenkova. Umesto u Zamajac, odlazimo u Rodu, gde se uz Pink Music odgovarajuće pripremamo za večernji, malo je reći, spektakl! A šta drugo za dvesta dinara.
    50 din/bend! (Rtanjska četiri koštala su po pedeset dinara manje...) Flesh Cult, koji iz Jagodine nije doveo samo nas, počeo je s 40-ak minuta zakašnjenja, oko 21.40, a svirao najduže, i to isključivo obrade; blekmetalne. Bi mi milo kad sam začuo Freezing Moon norveškog benda Mayhem, kao u Budimpešti 2004. Jedine sam ih, zbog sugrađanstva, odslušao iz samog podruma. Mada, da nisu svirali prvi, teško da bih, sugrađanstvu uprkos, opet sišao iz suterena u podrum. Previše je pakleno bilo i pored jedinog prozora. Odatle sam slušao kruševačke h-koraše No Way Back, dodatno utegnute od nastupa u Jagodini.
    Svaki sledeći bend svirao je sve kraće, pa su tako Moskovljani furiozno protekli kao kakav uralski brzak, što im imenu (Reka) i priliči! Sladž post-metal kakvom dolikuje da duks s nazivom benda nosi slatka kratko podšišana Ruskinja (?), koja prodaje diskove, ploče, majice i postere, i ima istetovirano Keep Going na butinama. A Celeste je stvarno bio nebeski! (I Francuzi, bar ovi, i to s pravom, izgleda sebe smatraju takvim narodom...) Nebeska su bila četiri crvena zraka (bubnjar nije nosio laser na glavi?) koja su parala za njihov nastup puštenu paru, kao da dvosatni dim cigarilosa nije dovoljno zamaglio podrumski prostor.
    Blekmetalni (iako samo gitarista ovlaš sluša blekmetal, i to tek otkad ih je kritika prozvala blekmetalcima) sladž-kor skrimo, Celeste kao sublimat večeri (iako počeli desetak minuta pre, a završili desetak minuta posle ponoći, jer nisu po ukusu gradskih vlasti, kao što niko u to vreme i nije) i izostali sauntrek filmova Deep Red Darija Arđenta i The Fog Džona Karpentera, ako je on režirao. I mogući zvuk pesme Her Ghost In the Fog grupe Cradle of Filth, kojoj bi Lionci skinuli britansku šminku i sveli je na zatamnjenu suštinu.
    Odlazimo kako smo i došli, slušajući i Beautiful Burnout brit-elektro dua Underworld, kao odgovarajući opis.
    (Celeste i Reku moći ćete da čujete i u nekom narednom izdanju e-misije 100 % Pamučna sintetika, sredom od 22 h do ponoći na http://radio.underbottom.org/1)
    http://cottonsynthstudradio.blogspot.com/2014/07/jul-je-kul-puljp-na-rtnju-reka-i.html
  • Jul je kul # 1

    Lug 25 2014, 12:50

    Fri 4 Jul – STONERIZER PULJP XII
    4. jula, prvog petka u ovom, ipak podnošljivom mesecu, prijatelj i ja sedamo u popodnevni bus koji vozi Jagodince u Bor, a nas, iako i sami iz Jagodine, u Boljevac, tačnije do motela Rtanj, deset kilometara pre Boljevca. U Paraćinu nam se u kombiju, u koji smo preseli, pridružuju upareni Smederevac i Beograđanka. Upoznajemo se kod motela, gde kratko i krotko čekamo drugi kombi, jedini koji tog dana saobraća od Boljevca do naselja Rtanj. Tempirao sam nam presedanje (par je planirao da se penje 7 km!), tako što sam predložio da napustimo prvi kombi kod motela, jer u Boljevac stiže u 15.27, a drugi kombi iz Boljevca polazi sedam minuta ranije... a i uštedeli smo po 50 dinara jer se ne vraćamo iz Boljevca u motel.
    16 časova je bilo kada smo stigli u naselje Rtanj. Odmah sam se naježio. Onda je trebalo i da se najedem. 142 dinara (!) koštalo me je omanje crevo salame, kečap i rezervisana vekna hleba (samo takve stižu na planinu), koju sam, šarmirajući prodavačicu (recimo da je tako bilo), preusmerio na naš konto (i to nam je napravila sendviče od po pola vekne!). Prijatelj je uzvratio zaječarskim, doličnim jelu pred prodavnicom.
    20.30 je trebalo da bude vreme kada svoj nastup na 12. festivalu Pank uživo za Ljubu pankera počinju poznanici mog prijatelja, DOMUS OCCULTIS. Recimo da su zasvirali pred kraj sledećeg sata; ako, samo polako, šta je sat i po zakašnjenja prema četiri i po decenije kašnjenja za Black Sabbath, bendom koji evociraju uz nešto grublje pevanje i basistkinju, od koje smo očekivali da bude bubnjarka sakrivena iza nadimka drumwitch. Samo žene treba da se bave muzikom. Nije neophodno da budu i dekoltirane, mada ni to nije bilo loše videti. I Rumuni treba da se bave muzikom. AWWO je jedini član svog benda, i nije mu prvi (mislim ni drugi) put na Rtnju, s tim što uvek dođe u drugoj grupi, koja je ovoga puta bila jednočlana. Ritam mašina, koju nam je imenovao, nije najmilozvučnije programirana (mada je meni skoro svaki njen zvuk mio), niti je mio zvuk njegove dobroizgledajuće gitare, niti je milo njegovo pevanje, ali mi se svidelo. Beogradski TIDAL YIELD nije mi se dopao. Tool sam slušao na smeni vekova, švercujući u toaletu jednog voza (jer saputnici nisu imali za kartu) kasetu kupljenu u Paraćinu. Lucidni pevač jedan je od znakova raspoznavanja američkog benda, a srpski bend nema pevača, dok im je muzika bajata, premda energična. TAUUSK je trio iz rumunskog mesta Oradea, i kao najbolji, i jedini koje sada slušam, svirali su na kraju prve (od dve) festivalske večeri. Osim ustaljenih instrumenata kakvi su bubnjevi i ambijentalno-distorzirana gitara, oradejska trojka podrazumeva i pevača s trubom i gitarom, koji niti peva, niti bi pobedio na saboru trubača/gitarijadi. Ali, na nadmetanju koje organizujem ovim svojim tekstom, oni osvajaju solidno prvo mesto. Tuxedomoon prizvan je među asocijacije s prvim zvucima trube, ali se ne sećam da je (jer nije) njujorški bend procesuirao limenoduvački zvuk kroz sve ove efekte na jednom od svojih beogradskih koncerata. Mislim da sam se tada prvi put zanjihao, iako muzika ne bi mogla da se označi kao naročito ritmična, a svakako ne kao igriva. Možda samo kao idealna za postponoćni monoples.
    No, na zaista plesnu muziku nije moralo dugo da se čeka. Afterparti bio je zakazan na istom mestu, na sportskom terenu napuštenog rudarskog doma (u kom smo ilegalno prenoćili kao i pretprošle godine). S uvodnim zvucima hita Blue Monday Nju ordera, zaigrao sam kao da cele večeri nisam igrao, kao što i nisam. Videvši to, ili interesantnu strankinju sa šeširom, didžej je nastavio s Eighties sastava Killing Joke, najavivši je kao Come As You Are, zbog čijeg rifa su članovi KJ i tužili Nirvanu, iako su ga i sami maznuli od The Damned. Ne stajem uz Temple of Love Sistersa i Ever Fallen In Love Baskoksa, nestajem uz Rain Kalta.
    Umesto na podnevni uspon na vrh Rtnja, odlazim ranom zorom u podnožje ove planine da sačekam bus.
    http://cottonsynthstudradio.blogspot.com/2014/07/jul-je-kul-puljp-na-rtnju-reka-i.html
  • Radost neradosti

    Nov 23 2013, 23:20

    Wed 20 Nov – No Joy, VVhile, ┼ chresus jist ┼
    Povodom koncerta, a s razlogom koncepta koncerna, brige.
    Isprva je tekst trebalo da bude naslovljen „Zadovoljstvo nezadovoljstva“, ali me je naziv drugog, ovogodišnjeg albuma („Wait To Pleasure“) kanadskog šugejz tandema žena, benda No Joy, naterao da napravim razliku između joy i pleasure, te tekst naslovim kako jesam, jer referira na ime, naime, benda.
    Tandem žena je za sredu pojačan tandemom nežen(j?)a, pa je četverac s kormilarkama doplovio Savom u obalski KC „Grad“. Ovo sredu treba shvatiti uslovno, jer su na scenu istupili u poslednjem minutu iste. Stići ćemo i dotle. Pre njih, binu je grejao bradati beogradski njugejz dvojac, bend Vvhile, iritantnog jedino naziva, dodeljenog verovatno zarad lakšeg izguglavanja, što je moj prilog glagolskim imenicama.
    (Nepuna 23 sata kasnije, pošto nemam meče da u njega sednem u petak veče, nastavljam da pišem…)
    Vvhile je ekstaza, tvitovao sam posle nastupa i dodao da volim kad je bend preglasan a repetitivno uspavljujući te sanjiv. U istom ili vezanom tvitu izrazio sam strepnju da ću od No Joy stići da čujem samo intro, jer ću morati da krenem. Replicirano mi je da sam čuo glavni bend. Ipak se ne bih složio, jer je i 28 minuta koliko sam na kraju slušao No Joy bilo dovoljno da čujem da su glavniji nego Vvhile, ali ne mnogo.
    Wavves s druge strane (opet to duplo ve od dva obična, i to gde mu mesto nije), i zajedničko izdanje koje taj bend ima s No Joy, s kojima dele izdavačku kuću „Mexican Summer“, razlog je što nisam dovoljno ozbiljno shvatao naše goste, ni tu kuću, a onda sam čuo njen, uz Best Coast, najjači adut, ponajbolji novi šugejz bend, Tamaryn, i (punih 19 sati kasnije zapisujem) „Sacred Bones“ mi je prestao biti omiljeni izdavač. U stvari, nije prestao.
    Jeste sredina teksta, ali krenuo bih otpočetka. Koji minut posle 21 sat trebalo je da zateknem lokalni Chresus Jist kako svira, a ne tek tonski proba, ono što bi Repetitor svirao da je manje odmakao u strukturiranju pesama. Ipak, nestrukturiraniji trio, formacijski sasvim sličan, s devojkama u ritam sekciji, što nije baš uobičajeno iako bi zbog ovih trebalo da jeste, i gitaristom i pevačem na engleskom kad ne peva basistkinja, mom amor(fnom) srcu je draži. I, naravno da tonski proba kad treba da svira, jer Beograd nije svet, pa ni Pariz gde je No Joy nastupao nedelju dana ranije, ovde se samo puši na vreme.
    Vvhile je onda zazvučao kako bi, pretpostavljam, My Bloody Valentine zvučao bez Bilinde Bučer, a zašto da i ne zvuči tako, kako se zvučalo pre dvadeset godina, kad m b v i sad zvuči isto. My Bloody Vvhilentine.
    No Joy jeste radost neradosti… ovde pravim još nekoliko sati pauze u pisanju, i da bih dočitao divne, tople „Nivoe života“ Džulijana Barnsa, njegovu novu knjigu započetu na jutarnjem putu na ovaj koncert. I, kao što u uvodnom od tri poglavlja citira Turnašona koji pre 150 godina kaže da su tri modernizujuće stvari fotografija, struja i aeronautika, tako No Joy otkriva delimičnu činjenicu koju odbijam da prihvatim. Muzika pre dvadeset godina nije bila bolja, ali značajno utiče na one koji je evociraju da to čine bolje. Žene se osnažuju da u duetu survaju zvučni zid koji se uz eksplozije stropoštava, kao u „Hare Tarot Lies“. A o zidu koji je, još pre 84 godine, samostalno a nemo srušila „Divlja orhideja“ Greta Garbo, te za samo četiri godine tonski sazidala novi kao „Kraljica Kristina“, svedoče dva sjajna filma koja sam tog popodneva pogledao u Kinoteci. O tome, i o nekadašnjem razvitku kao o nespor(n)ijem a suštinskijem.
  • Pičfork fest: Grljenje Pariza

    Nov 4 2013, 22:08

    Thu 31 Oct – Pitchfork Music Festival Paris 2013
    Lukatoyboy stavio me je na spisak. Amerikanci su nas uneli u sistem. Megan nam je pisala nedelju dana pre početka festivala da potvrdi naše VIP propusnice, koje omogućavaju i prisustvo žurkama dan pre otvaranja (30. X) i dan po zatvaranju festa (3. XI), kao i after partijanju tokom tri dana njegovog trajanja. Ulaznica je stigla za vikend, te sam je u ponedeljak odštampao kod foto Milana. Ništa lakše, a udaljenije.
    Smestio sam se u stančić podno Monmartra, takođe besplatno. Bus sam platio, doduše jeftino, ali takav da propuštam treći dan festivala jer u subotnje jutro kreće nazad u Vrnjačku Banju, samim tim i Jagodinu.
    U aveniju Republika br. 17 stižem u četvrtak oko pola četiri, posle puta dugog 28 sati. Upućujem se na obližnju i istoimenu stanicu gradskog autobusa, gde me jedna Francuskinja odmah pita za informaciju. To me uverava da izgledam pariski i takav ulazim u bus 56, da me odveze u željenom smeru. Usput osećam da sam se vratio još jednoj svojoj kući, što je Uroš Đurić rekao kad je prvi put došao u Njujork. Osećaju umnogome doprinosi i jedanaest miliona cvetova koji cvetaju u prevozu i izvan njega. Noć veštica je te večeri, pa na ulicama mogu da se vide i vešci i veštice, koje, naravno, ne čuva policija. Ta nisu gej zombiji.
    Stanica je na raskrsnici tražene ulice, što je seče ona kojom ide bus. Krećem u kraći odsečak, ali vidim da brojevi opadaju, a treba da narastu do 175, a i s desne strane su mi, a kao neparni bi trebalo da budu s leve. Okrećem se, prelazim ulicu i ispravnim smerom, podužim hodom, stižem do odgovarajuće adrese.
    Eto me u dnevnoj sobi dragih domaćina, koji su mi na dve večeri ustupili svoj stan u broju 118. Predivno.
    Nabrzaka istuširan odlazim na stanicu četvrte linije metroa, koja je odmah pored one autobuske stanice. Koliko lako može biti. Iz četvorke presedam u peticu na čvorištu Gare du Nord, za istih 1,70 evra (bus je 2 evra, s tim što jeftinija karta metroa važi izvesno vreme i za bus, a obrnuto ne, he-he). Odatle stižem na konačni Porte de Pantin. U metrou se četvoro Britanaca i ja prepoznajemo kao posetioci festivala Pičfork, da bi izlaskom iz voza palo obraćanje i zajednički odlazak pred nedaleku Grande Halle de la Villette. Još nismo bili ni izašli stepenicama na površinu a složili smo se da je švedska audio-vizuelna atrakcija „The Knife“ ona zbog koje smo na prvom mestu tamo. Stokholmski brat i sestra i prateća trupa trebalo je da nastupe u Mančesteru (Englezi su iz obližnjeg Njukasla), ali, kako je nastup otkazan, došli su u Pariz na poslednji koncert „Najfa“ na ovoj, tek drugoj turneji za dvanaest godina koliko bend postoji. I ja to tako.
    Fotkamo se kod fontane ispred hale, odbijam vino iz ugledne plastične flaše i nastavljamo da čavrljamo. Oni meni preporučuju „Savages“, sjajan bend koji je jedan od njih nedavno gledao uživo, i „Darkside“, koji jedva čekaju da vide, a ja njima „The Haxan Cloak“, tu takođe divlju i mračnu stranu, i, pogledom u program, „Mount Kimbie“, da bude dva-dva. Kažem još i da sam hteo da vidim „No Age“ i „Iceage“, koji su nastupili tog popodneva, a mislim se nisam vas gledao ni u Beogradu. Trajanje mog puta ih fascinira...
    Razdvaja nas ulaz, njihov običan i moj VIP. Mada, s obzirom na Mac DeMarca, kog praćenog zatičem na bini po ulasku, pomišljam da sam ušao najobičnijim ulazom, i u pogrešnu halu. Ubrzo sam demantovan. S bine prekoputa (da, bile su dve bine, na oba kraja hale, kako bi izvođači mogli da nastupaju bez pauze) a pošto sam prvi put obišao štand izdavačke kuće „Rough Trade“ na spratu, oglašava se preporučeni bend „Savages“. Sveženska(?) „Multietnička atrakcija“ „Minijaturnih građevinarki“ „Bauhausa“, da se poslužim bendovima i između pesmom prve grupe, kako bih opisao svu zatamnjenu energičnost njihovog zvuka.
    U poređenju s njima, „Mount Kimbie“, koji sledi prekoputa, zvuči kao Banco de Gaia na „Egzitu“ 2001.
    Izgleda da je „Pink“ stejdž, na koji se vraćam s „Green“ bine, zadužen za to da me zadovolji. Na voljenu tamnu, a roze, stranu vodi nas „Darkside“, „masnim“, igrivim ritmovima, koji zvuče kao da se „Depeche Mode“, od početnog sintpopa, okrenuo electronic body muzici a ne Ušću kao koti koja treba da se poseti. Gitarista čak i izgledom podseća na Martina Gora, a to što neće postati novi DM, osim hermetičnijem zvuku i ostajanju u polumraku koji onemogućava fotkanje bez blica, mogu da zahvale faktu da drugi član ne liči na Dejvida Gana, ali i drugom, disperziranom vremenu u koje su poslati da deluju. Uzbuđujuće, da.
    Čast „zelene“ bine čuva „The Haxan Cloak“, koga i sada slušam, i to tako što je samostalno boji u teget.
    Ponoć je kucnula, „The Knife“ počinje da „duboko reže“. Nedovoljno približen bini, snimam već drugu pesmu, svoju omiljenu „Raging Lung“, i nakratko sebe u njoj, da bih se uverio da sam stvarno tamo. Tamo sam. Gledam posle fotke, malo ih je s obzirom na to ko i šta je sve kako zvuča(l)o, što je za fotke posebno važno, i izgleda(l)o na sceni. Igrao sam koliko je moguće, najviše uz spojene „Full of Fire“ i „Silent Shout“.
    Noktilen bus nenaplaćeno me vozi do Gare de l'Est, odakle pešačim pola sata. Pohvaljuju mi snalažljivost.
    Budim se srećan što sam tu gde sam, iskusio ono što jesam. Odlazim dijagonalno 57 kućnih brojeva domaćinu, da me vodi na Monmartr kako je predložio, a prethodno u arapski kafe i isti takav restoran po povratku, te opet u kafe, gde nam se osmehne devojka s đavolskim rogovima, s kojom se trebalo fotkati.
    Dok izmenjam metroe i konačno mi stave VIP-narukvicu, kasnim na „Deafheaven“ (ali me obraduje „Grimes“ s razglasa kod ulaza), stižem pred kraj pretposlednje pesme, instant naježen čuvši ga kako vrišti. Šugejz s blekmetalom nikad nije zvučao bolje. Eto pesme „Vertigo“ za kraj, bar traje kao dve-tri prosečne.
    Novi obilazak štanda „Raf trejda“ skraćuje elektrobluzni, post-psihodelični bend „Wall of Death“, koji na „grin“ bini dostojno predstavlja domaćine. „Korg“ sint i sve ono što čini retro svežim „Air“ u „Areni“. Inače, vazduh u hali uvek je bio svež, retki pušači bili su odmah opominjani, a još ređi su nekako uspeli.
    Četiri mačke spretno se penju na „pink“ binu i „Warpaint“, razlog drugog dana, može da počne. Istopio sam se od miline. Otkazale su potpisivanje, pa sam se uspelo trudio da upijem svaku oplemenjujuću boju. Upili smo nekoliko novih pesama, uključujući i sada slušanu „Love is to die“, snimio sam svoj stari favorit „Undertow“, a pred polazak i kupio album na kom se nalazi, „The Fool“, njihov jedini do proleća, vesnik.
    Pozu u kojoj se samo klati, na „zelenom“ stejdžu zauzima Colin Stetson, iver koji je pao daleko od „Bon Ivera“, benda s kojim je prethodno obišao Pariz. Drago mi je da tada nisam bio tamo. Drago mi je da sada jesam. Čovek sa saksofona dva (jednim velikim), verujte, to je on, i procesorom kojim im modifikuje zvuk.
    Konačno se penjem u VIP bar, odakle se pruža nesmetan pogled na „Junip“, i čuje glas Hozea Gonzalesa. Silazim da se izigram uz australijski trio „Jagwar Ma“, čije diskove pazare pariski hipsteri. Ima razloga i ne.
    Penjem se da odslušam Konana Mokasina, tog Entonija Hegartija u njegovom neopravdanom odsustvu. Silazim na sick-hop Denija Brauna, privukao mi pažnju intervjuom datim Luki na Roskildeu. Dobre matre. Penjem se da za samo kupim 23 evra kupim trostruku ploču s dva cedea i stripom „Najfa“. Neprocenjivo. Odlazim poslednji put u VIP bar, da 40 minuta slušam UK „Disclosure“ pre povratka metroom kući. Stanu.
  • i4iSerbia - Teks-meks kaleidoskop

    Ago 9 2013, 16:24

    Wed 7 Aug – Calexico
    http://www.iserbia.rs/novosti/teks-meks-kaleidoskop-827/
    Oprema teksta redakcijska/automatska, ni meni se ne dopada /a bogami ni izveštaj/.
  • Više komentar, da ne prođe neprimećeno njegov prekjučerašnji rođ. kao što je prošao

    Nov 27 2012, 14:55

  • Scouting for some girls wandered by mistake; oh, boy.

    Mag 6 2011, 19:54

    Wed 4 May – Scout Niblett, Stray Dogg Ovaj dečak, čak, pre, recimo, 18 godina, dolutao je među izviđače, skaute, e, ne bi li, 6 godina kasnije, odlutao od njih. Za to vreme, pa i taborovanja, ženski primerci zvali su se planinkama. Prošle godine mu je, eto, objašnjeno, na terenu socijalne pedagogije, u nastajanju, ko su te skautkinje - konstituentkinje nove nauke, koje taboruju na neprokrčenom terenu. Bejbi Ema saznala je za sebe pre 10ak godina. I, kao što ove, njene, ne dolaze, baš, niotkuda imajući iza sebe, makar, pojedinačne grane koje pokušavaju da uvežu, tako ni ona nije bez 3. korena. Nastup priziva u svest snene slike nastupanja Nine Nastasije pre nepunih 5 godina, ali i Polj/gubljenog Princa pre nepune 3 (sve neke brojke večeras), prenosioca istoimene bolesti intenzivirale, shvatljivo, u putu 442 km na istok; Kiss na bis je izostao. Ono što nije jeste vuča magnoli(ni)jske duži iz tačke JJ (da, dvoslovne), koju je zaboO Wander Dogg (ovoga puta još u milijoj pratnji klavira dovučenog (i) da bi divna divlja dama, kasnije, imala gde da spusti čašu obnavljajućeg vina), u opštu, ali istinitu, tačku PJ, za+malo nadglasanih ljudi. I, još: (S)he said anticipira belog ježa u koga se nekoliko puta pretvara(m), ne samo kad nam palicama poručuje da ćemo svi da umremo i da ne plačemo (ni) zbog toga. Mače. indienosaur / blogspot
  • Belgrade, Chinatown: Drawn to you? Withdrawn from us

    Apr 17 2011, 21:50

    Fri 15 Apr – Chinawoman
    Bio je Petak, veče, i omiljeni eshol (da ne prevodim sad) seo je u tramvaj i išao da, neka bi rekla, divani mandarinski i igra sa suzama u očima; dobro, nije baš plakao mada je bilo i toga na koncertima. Ipak, nedremano oko obližnjeg snimatelja moglo je da uoči izdizanje nemnogih dlaka moga tela (nadam se da vam ovo nije grozno pošto je željeni efekat upravo obrnut); i ne samo tad. Pass Lutalica (jesam li ja jedini uočio spoj Stray Cats & Snoop Dogg, ne samo imenski, i izvedenicu iz prezimena?) i mila pratnja zalutali su u urbano jezgro, tj. ne bi, da je ono stvarno takvo (čemu služi pečat ako ne da se izađe, popriča i popuši!?): Pokazasmo joj neobrijano lice, ali važno da je jezik bio sveže izbrijan. Nije kompliment da se bude savršeni ljubavnik - komplementarno je da budeš iole polusavršeni čovek u grotlu. Imajte na umu i da je možda baš zato otupela i izgubila dinamiku, koja joj, doduše, na mom rođendanu nije pomogla da išta bolje prođe. Ali, kad Partizanka pravi parti i dosipa vodku, onda je to pravi parti i otpeva se od a do š, ili koje je već poslednje slovo ruske azbuke. Ruska balerina učinila je, čak, da igramo kao pod 15 stopa čistog belog snega i iskažemo mnemoničke veštine u pevanju refrena. + za afirmaciju mog načina držanja časova (ne samo) harmonike; - kao greda (kazna?): bez 1. s 2. (FOTO: Iv. Mišić) indienosaur / blogspot